Кога расправаме за хомосексуалноста како болест, важно е на почетокот да утврдиме неколку работи.
Прво, при барање на одговорот на прашањето дали хомосексуалноста е болест, важно е да се разгледа научниот пристап од квазинаучното.
Како второ, исклучително е важно да се разликуваат две групи на хомосексуалци, онаа која ја застапуваат хомосексуалноста како легитимен стил на живеење, и онаа втората, чиишто индивидуи се дискретни и токму затоа се оставени сами на себеси во наоѓање подобри решенија од она што им го нуди првата група, по свој менталитет многу агресивна група.
Во овој текст ќе ги наречеме членовите на првата група за милитантни хомосексуалци, а втората за дискретни хомосексуалци.
Третото, што произлегува од второто, треба бидеме свесни дека милитантните хомосексуалци и нивните здруженија кои наводно ги застапуваат хомосексуалците и нивните интереси, всушност ги застапуваат интересите на само еден дел од хомосексуалците, и со своите настапи им штетат на дискретните хомосексуалци.
Милитантните хомосексуалци на јавноста го пласираат својот став дека хомосексуалците се такви родени, при што се споменува и генетското наследство, па затоа во хомосексуалноста нема ништо неприродно, а оттаму потоа извлекуваат заклучок дека хомосексуалноста не може да биде болест. Оваа теза првенствено е од субјективна и емотивна, а не од објективна природа. Ако некој е роден во одредена состојба, тоа само по себе не значи дека таа состојба мора да биде здрава, и освен тоа, кога хомосексуалноста би била генетски наследна, тогаш таа одамна би изумрела, бидејќи хуманата репродукција не е можна меѓу истополови партнери, па така ниту наследно пренесување на гените. Понатаму, не постои ниту една сериозна научна студија која би ја потврдила оваа теза за наследната хомосексуалност, додека, напротив, постојат многубројни клинички студии, кои потврдуваат дека хомосексуалноста настанува со сплет на околности во текот на развојот на детето, а причините се најчесто во несоодветни или дисфункционални односи на родителите и околината кон него. Бидејќи не постои никаква научна студија која би ги поткрепила тврдењата на милитантните хомосексуалци, за да добијат призвук на наука, тие честопати ќе се повикаат на одлуката на Американското друштво на психијатри, кое во 1973. година ја отстраниле хомосексуалноста од листата на душевни болести.
Продолжува на страна 2
Вистината е дека Американското друштво на психијатри ја симнало хомосексуалноста од листата на душевни болести, но на тоа ги навеле општествено-политичките причини, а не новите откритија во науката. За да можат да ја симнат хомосексуалноста од листата на душевни заболувања, морале да се донесат и нови критериуми, всушност, дека состојбата која би се сметала за болест мора:
1. Редовно да се предизвикуваат потешкотии, или
2. Да се попречува општествената ефикасност,
а потоа паушално утврдиле дека хомосексуалците имаат стабилен и ефикасен живот и поради тоа не ги исполнуваат критериумите според кои хомосексуалноста би се вброила во душевни болести. Меѓутоа, ваквиот заклучок е научно неодржлив од следните причини:
1. Хомосексуалците во однос на хетеросексуалците страдаат во многу поголем број од психопатолошките нарушувања како што се депресија, несоница, напади на паника, проблеми со меморијата или концентрацијата, суицидни мисли, неврози, психози итн., и пречки во постигнување на социјална ефикасност, што докажуваат бројни студии (1).
2. Ако би ги примениле истите критериуми и на други психички заболувања, тогаш треба да се отстранат и воајеризмот, езибиционизмот, фетишизмот, сексуалниот садизам и мазохизам, педофилијата, некрофилијата и слично (2).
3. Имајќи предвид дека овие критериуми се примениле само за хомосексуалноста, а не за другите психички заболувања, очигледно е дека се работи за социјално-политичка, а не научна одлука.
Д-р Ronald Bayer, е прохомосексуален психијатар, кој во својата книга детално опишува како милитантите хомосексуалци со помош на лобирање, закани и заплашување успеале да ја наметнат политичката одлука на Американското друштво на психијатри да се отстрани хомосексуалноста како душевна болест од Дијагностичкииот и статистичкиот водич за психички болести (3). Д-р Jeffrey Satinover, исто така, сведочи дека инфилтрираните милитантни хомосексуалци дејствувале во рамките на самото Здружение и кои со разни маневри се служеле за постигнување на својата цел (4).
По Американското здружение на психијатри се повела и Светската здравствена организација, која во 1990. година ја отстранила хомосексуалноста од листата на душевни заболувања, а наместо тоа вовела “егодистонична полова ориентација”, од која страдаат оние кои се свесни за својата сексуална ориентација, но сакаат да ја променат. Со други зборови, ако хомосексуалецот не сака да ја промени својата сексуална ориентација, тогаш тој е здрав, а ако сака, тогаш е болен. Значи, дека дискретните хомосексуалци се болни, милитантните се здрави. Ако би ја промениле таа логика и на другите психички заболувања, тогаш болни би биле само оние кои се свесни за својата болест. Така, на пример, лицето кое страда од шизофренија се сметало за сосема здраво, ако верува дека неговата состојба е нормална. Секако, ваквите тези немаат ништо заедничко со науката. Во строго здравствена смисла, таквото лице би имало потешки здравствени проблеми од лице кое смета дека ѝ му е потребно лекување. Аналогно на тоа можеме да кажеме дека здравствената состојба на милитантите хомосексуалци е потешка, токму поради тоа што не се ни свесни за својата болест, додека здравствената состојба на дискретните хомосексуалци е полесна, бидејќи таа во практика се лекува.
Продолжува на страна 3
Одлуката на Американското здружение на психијатри, Светската здравствена организација и слични организации или поединци кои тврдат дека хомосексуалноста не е болест, иако доаѓа од научници, не е базирана на науката. Ставот на овие психијатри, или психолози, е дека хомосексуалноста ќе може полесно да се вклопи во општествениот живот, ако хомосексуалноста не се третира како болест, не е научна, туку политичка. Не може да се “отстрани“ некоја болест само затоа соодветната популација да се вклучи во општествениот живот. Прво, тоа не е научен пристап, второ, тогаш право на тој пристап би имале и други психички пациенти, како што се егзибиционистите, воојерите, педофилите, некрофилите, зоофилите и други. Освен тоа, таквиот став на психијатарите е дискриминирачки кон дискретните хомосексуалци кои не ја сметаат својата состојба нормална, и со право бараат лекување. Дискретните хомосексуалци имаат многу право да бидат лекувани ако сакаат, и таа нивна желба треба да биде испочитувана. Тоа го наведува и етичкиот кодекс на психијатрите и терапевтите.
Студиите за терапија на хомосексуалноста варираат во однос на успехот од 30 до 70 проценти. Такви резултати се вообичаени и за други психички заболувања, како што се депресијата или нарушување на личноста (5). Ниту терапиите кои ја лекуваат зависноста не постигнуваат 100% резултати, туку се движат во слични вредности. Значи, можеме да заклучиме дека терапијата за хомосексуалноста ја има истата успешност како и другите терапии (6). Во својата книга д-р. Satinover јасно покажува како, хомосексуалноста иако е длабоко всадена, не е ниту вродена, ниту е непроменлива (7). За жал многу луѓе кои се борат со хомосексуалните чувства, заведени се со мислењето дека нема излез.
Одредените здруженија на милитантни хомосексуалци во Хрватска, како што е „Искорак“, ги следат веќе разработените методи за заплашување на своите истомисленици од Америка, користејќи секаква прилика да ги застрашат оние кои ја говорат вистината за хомосексуалноста. Вистината за ова заболување тие го нарекуваат “говор на омраза”, а луѓето кои отворено зборуваат за тоа ги нарекуваат “хомофоби”. За жал, многу граѓани наседнале на нивните закани и заплашувања и не се осмелуваат да изнесат свое мислење за хомосексуалноста, иако слободата на говорот им е загарантирана со Уставот на Република Хрватска. Некои, уште бетер, им поверувале на милитантите хомосексуалци дека хомосексуалноста не е болест, туку една сосема нормална појава, т.е. определба.
Вистината не е во “говорот на омраза”, таа може, на пример, да боли, но вистинскиот пријател ќе ја каже вистината и тогаш кога тоа е најтешко. Хомофобија значи страв од хомосексуалност. Дури и кога некој би се плашел од хомосексуалците, тоа не би ја намалило вредноста на аргументите против промовирањето на хомосексуалноста како начин на живеење. Ако некој има страв од оружје, дали тоа ја намалува вредноста на неговите аргументи против носење оружје !? Милитантните хомосексуалци имаат право на своите ставови, но немаат право да им наметнуваат свои ставови на дискретните хомосексуалци, а уште помалку на пошироката општествена заедница.
Иван Пољаковиќ (Ivan Poljaković)
Користена литература
(1). Suicidality and Sexual Orientation: Differences Between Men and Women in a General Population-Based Sample From The Netherlands. (2006) – Студијата е објавена во Archives of Sexual Behavior; Walder-Haugrad, L., Vaden Gratch,L., Brian Magruder (1997). Victimization and Perpetration Rates of Violence in Gay and Lesbian Relationships: Gender Issues Explored. U:Violence and Victims. Vol. 12. str. 173-184; Turrell, Susan C. (2000). A Descriptive Analysis of Same-Sex Relationship Violence for a Diverse Sample. U: Journal of Family Violence. Vol. 13, str. 281-293; Skegg K, Nada-Raja S, Dickson N, Paul C, Williams S. (2003). Sexual orientation and self-harm in men and women. U: Am J Psychiatry. 160(3):541-6; и многу други.
(2). Bieber, Irving (1987). Scientific Controversies: Case Studies in the Resolution and Closure of Disputes in Science and Technology, уредници: H. Tristam Engelhardt Jr., i Arthur Caplan. Cambridge U. Press.
(3). Bayer, Ronald (1981). Homosexuality and American Psychiatry. The Politics of Diagnosis. New Jersey: Princeton University Press.
(4). Satinover, Jeffrey (1996). Homosexuality and the Politics of Truth. Grand Rapids: Hamewith Books.
(5). Jones, S.L., & Yarhouse, M.A. (2007). Ex-gays: A longitudinal study of religious mediated change in sexual orientation… Dowers Grove, IL: InterVarsity Press.
(6). Исто; Hershberger, S. L. (2003). Guttman scalability confirms the effectiveness of reparative therapy. Archives of Sexual Behavior, 32, 440-441; Karten, E. Y., & Wade, J. C. (2010). Sexual orientation change efforts in men: A client perspective. The Journal of Men’s Studies, 18, 84-102; Spitzer, R. L. (2003). Can some gay men and lesbians change their sexual orientation? 200 participants reporting a change from homosexual to heterosexual orientation. Archives of Sexual Behavior, 32, 5, Октомври, стр. 403-417.
(7). Види под 4. Исто така: Jones, S.L., & Yarhouse, M.A. (2007). Ex-gays: A longitudinal study of religious mediated change in sexual orientation. Dowers Grove, IL: InterVarsity Press; Spitzer, R. L. (2003) види под 6.